IT HealthCare 2 - шаблон joomla Продвижение

Прим. др ГРАДИМИР ЦЕНИЋ

(1928-2017)

 

Смрт сваког човека представља губитак – макар за његову најближу породицу. Али када умре  неко попут хирурга др Ценића, лекара који је је још за живота важио за хируршку легенду Врања и врањскога краја, онда је то вишеструки губитак. У Врањској болници се осетила велика празнина, без обзира што је у пензији више од двадесет година и што је у јануару ове године др Ценић напунио 89 година.

"Рођен сам 26. јануара 1928. године у Сурдулици, у породици Стојана Ценића, радника, и мајке Десанке, рођене Станковић, домаћице. Прво сам мушко дете у породици. Старија је сестра Мирослава – Мира, млађи брат Добривоје и најмлађа сестра Љубица – Буба. Живи смо само нас двоје – Буба у Новом Селу и ја у Врању. Основну школу и прва три разреда гимназије завршио сам у Сурдулици 1941. године, када је окупирана Краљевина Југославија. Иако под бугарском окупацијом, Немци су започели рад на експлоатацији молибдена у селу Мачкатица и запослили много радника из Сурдулице и околине. На Врлој реци направили су пумпу за воду којом је требало испирати руду из Мачкатице. С обзиром на сиромаштво у породици, запослили су ме за водоношу у Белом Пољу. Тако сам почетком 1941. године сазнао да постоји партизански покрет. Био сам дечак, али сам већ са 15 година дошао у контакт са партизанским илегалцима који су радили на овом терену", записао је др Ценић у  Захтеву за рехабилитацију у вези са издржаном административном казном поводом резолуције Информ бироа.

Прерано сазрелог голобрадог дечака, обузеле су идеје антифашизма, слободе, братства и једнакости и са 16 година отишао је у партизане.

"Тек приликом друге демобилизације, и на основу чињенице да припадам млађем годишту, демобилисан сам крајем 1945. године, и вратио се кући, у Сурдулицу. У току једне школске године завршио IV и V разред гимназије. Сурдулица је тада имала шесторазредну гимназију, и ја сам VI разред завршио као редован ученик. Са осталим гимназијалцима из мог краја, VII и VIII разред гимназије завршио сам у Врању. Био сам одличан ученик, ослобођен сам усменог дела матурског испита."

"Почетком јесени, школске 1949/1950. године, уписао сам се на Медицински факултет у Београду. Био сам стипендиста Општине Сурдулица која је имала потребу за лекарима. У Београду сам становао у Студентском дому на Вождовцу, и наставио да се састајем са девојком Вером Петковић у току целог првог семестра. У јануару 1950. године положио сам свој први студентски испит из физике. Добио сам прву десетку и дошао на семестрални распуст, кући, у Сурдулицу. И ту сам слушао Радио Москву."

 Тада је био ухапшен као присталица Информбироа. Иследничко образложење: „Бавиш се непријатељском пропагандом, опредељен си за непријатељску совјетску политику. Шириш непријатељство против своје земље и друга Тита.“ Пред крај 1952. вратио се са Голог отока и како је био храбар, упоран и одлучан човек, наставио је студије медицине које је после разноразних бојкота, перипетија и непријатности завршио 1958. године. Када је конкурисао за радно место у сурдуличком Дому здравља, пошто је био њихов стипендиста, одговор који је добио гласио је: "За сада немамо потребу за лекарима!" Даљу професионалну каријеру везаће за свога хируршког учитеља др Слободана Паламаревића који га је, после завршеног лекарског стажа, примио на Хируршко одељење Врањске болнице. Исто тако и за двојицу незаборавних колега хирурга, такође, Паламаревићевих ђака др Антанасијевића и др Собинца, са којима ће се врло брзо прочути по неуморном и успешном раду. Специјализацију опште хирургије је добио уз услов да при врањској хирургију оснује трансфузиолошки одсек,  с тим да претходно на Институту за трансфузиологију у Београду заврши тромесечни курс. Била је то Палмаревићева идеја и Ценић је тај задатак извршио. Трансфузиолошки одсек је касније прерастао у Службу за трансфузију крви Врањске болице који је ускоро добио и своје прве лекаре специјалисте. Али овај Ценићев пионирски задатак омогућио је много озбиљнији рад на Хируршком одељењу са извођењем сложенијих хируршких захвата који се до тада нису радили.

У биографском  лексикону Познати српски лекари, уз одредницу "Ценић Градимир", стоји текст да "има звање примаријуса, говори руски, служи се енглеским језиком. Радио као хирург (1964) и начелник Службе за хируршке болести у Општој болници у Врању (1972-1993). Члан Управног одбора Хируршке секције СЛД, члан Удружења саобраћајне медицине Србије и Удружења дигестивних хирурга Југославије. Аутор је око 38 научних и стручних радова." Последње две деценије 20. века, можда и најтеже у новијој историји Србије, биле су најплодније у раду хирурга Градимира Ценића. За њега је важило да прати стремљења и замисли савремене хирургије и да то наметне млађим колегама – својим ђацима. Био је то спој знања који су доносили млађи и искуства шефа  који је почетком деведестих година прошлога столећа већ био на заласку каријере. Доктору Ценићу, "ништа није било страно и туђе". У складу са тим било је његово веровање да у циљу човечног односа према пацијентима, у циљу хуманости, што је и основна дужност лекара, не треба се стидети већ ако би било потребно, обавити онај део посла који је по природи ствари припада медицинском особљу. Такав је био.

Ценићево велико дело које је остварио, велико дело у медицини и хирургији за Врање и врањски крај, био је извор, а претпостављамо и заштита његове аутономне и аутохтоне личности. Углед меродавног стручњака, заснован на знању и способности, имао је цену коју је увек био спреман да плати, и коју је и платио, кроз један достојанствен, плодан, драматичан и частан живот. Својих левичарских идеја, на крају, зашто не рећи, тврдог комунисте, никада се није одрекао.

"Крила што нас у небо узносе" песничка су метафора за захвалност коју пријатељи и сарадници приређују у част својих професора и учитеља. Она треба да постане споменик, уместо за живота, у споменик после његове смрти, човеку "каквих данас има све мање и какви се, нарочито у доби наше грубе материјалистичке садашњице, не само не рађају често, но врло ретко и можда се такви, са таквим погледима на живот, на свет, на дужност у животу и према човеку и не рађају више и неће се рађати..."

Нека је слава и хвала др Градимиру Ценићу, Градету, Гаљи, Сењи....!

Newsletter

Пријавите се за примање вести са нашег сајта на Ваш маил

Галерија слика

  • Гинеколошка столица за особе са посебном потребом_1
  • Услуге_10
  • Услуге_9
  • Услуге_8

Контактирајте нас

 

ЗДРАВСТВЕНИ ЦЕНТАР ВРАЊЕ
Боре Станковића 16
Врање, 17500


    Телефон : +381 17 421 550

 

zcvranje@verat.net