140 година постојања Болнице у Врању

"Изградњом Новог хирушког блока и завршетком реконструкцје старе болнице, коначно у Здравственом центру Врање добијамо "Болницу под једним кровом", која ће пре свега омогућити централизацију пружања здравствених услуга, дијагностичких поступака и брже преусмеравање пацијената према стационарном делу.
На овај начин Здравстени центар Врање заиста постаје највећа регионална здравствена установа у овом делу Србије са највећим регионалним значајем.

Прикључењем на Kотларницу на биомасу постижемо и најзахтевније еколошке стандарде а наши пацијенти добијају 24-оро часовно грејање без прекида." - истакао је директор Здравственог центра Врање, др Саша Ђорђевић поводом 140 година постојања Болнице у Врању уз напомену да је држава Србија у Здравствени центар Врање у последње 4 године уложила 22 милиона евра.

Бранка јаначковић, историчарка Историјског архива Врање је текстом о настајању и ширењу Болнице у Врању подсетила на скоро век и по постојања највеће болнице у Пчињском округу. Текст прате су придодате неке од фотографија из богате архивске колекције.

"Окружна болница у Врању почела је са радом пре 140 година, када је зграда Сулејман беговог сараја додељена за потребе Окружне болнице у Врању. Њен први управитељ, окружни физикус, био је др Фрања Копша (Штајерска 1840. – Врање 1898.), који је заједно са српском  војском која је ослободила Врање, 19/31. јануара 1878. године, дошао у овај град. Свој живот је посветио на унапређењу здравства у овим крајевима и формирању прве болнице.

Окружна болница у Врању основана је 22. децембра 1881. године са три болесничке собе, а убрзо се јавила потреба и за четвртом болесничком собом. У болничком дворишту поправљене су две мање зграде, у једној је била канцеларија, апотека и болнички магацин, док је у другој згради била смештена кухиња и болнички магацин хране. Др Копша је формирао привремену болничку апотеку  која је радила до 19. јула 1883. године, када је отворена прва савремена апотека од стране мр Велимира Карића.

Како је ова болница била малог капацитета др Копша је продао своје имање у Штајерској, 110 хектара плодне земље, и од тог новца је 1886. године саградио двоспратну зграду за потребе болнице, која је имала 50 постеља. У дворишту је био економат, управа и зграда у којој је живео са својом породицом. Зграду је уступио држави наплаћујући кирију.

Након др Копше окружни физикуси у врањској Окружној боници били су др Ђока Јовановић, др Милан Јанковић и др Никола Ђорић.

За време Балканских ратова сви цивилни врањски лекари били су мобилисани. У касарни Првог пешадијског пука „Књаз Милош Велики“ формирана је Резервна војна болница, која је имала 300 постеља. Она је требало да прихвати најтеже болеснике и рањенике који се нису могли транспортовати санитетским возом у Београд. За управника Резервне војне болнице постављен је др Аврам Јосиф Винавер, лекар из Шапца.

Као и за време Балканских ратова, тако и за време Првог светског рата формиране су две Резервне војне болнице. Управник Прве резервне болнице, смештене у згради касарне, био је др Владислав Маринковић, док је Друга резервна болница била смештена у дворишту основне школе, а њен управник био је др Михаил Лешчински.

Током бугарске окупације у Првом светском рату, након повлачења српске војске преко Албаније, српских  лекара у граду готова да није било. Српско становништво било је препуштено бугарским и аустријским војним лекарима. Аустријска војска формирала је 1916. године у врањској касарни реконвалесцентни центар за опоравак маларичних болесника који су евакуисани са македонског ратишта.

Истовремено Марија Кустудић, удовица среског  лекара Ђуре Кустудића, изнајмила је једну кућу коју је претворила у импровизовану болницу, где је хоспитализовала теже болеснике. Као несвршени студент медицине за помоћ се често обраћала аустријским лекарима.

Након ослобођења Врања, 4. октобра 1918. године, стиже јединица „Америка“  Болница жена Шкотске, јер се увидело да је у Врању била потребнија болница него у време повлачења српске војске преко Албаније 1915. године. У касарни у којој су требале формирати и опремити болницу било је Друго дринско завојиште са својим лекарима и особљем. Касарна је била препуна болесних и рањених. Тих јесењих дана од 27. октобра 1918. године припаднице јединице „Америка“ Болница жена Шкотске започеле су своју хуману мисију. Главни лекар била је Изабел Емсли. У међувремену у Врање је дошао др Андро Видовић који jе сарађиваo са Болницом жена Шкотске и радиo као срески лекар до 1922. године.

Захваљујући шкотској мисији 1919. године Врање је добило опремљену општу болницу која је имала неколико одељења: опште, хируршко, рендген, операциону салу, лабараторију и апотеку. Одељење за спољне болеснике функционисало је као својеврсна амбуланта, тј. пријемно-тријажно одељење. Убрзо је отворено и дечје хируршко одељење и гинеколошко одељење.

Болница жена Шкотске – јединица „Америка“ одлази из Врања 15. октобра 1919. године. На иницијативу др Изабел Емсли комплетно је опремљена будућа Врањска болница, од кухиње, лабараторије, до операционе сале, са 50 постеља. Болница је била смештена у кући Јанче Јовановића Балџије, у данашњој Улици цара Душана. Крајем те године у Врање су дошли чехословачки лекари Франтишек Хруби и Антонин Длабач. Средином 1921. године др Нина Коваљевакоја је радила као хонорарни лекар, која је започела рад у области гинекологије и акушерства.

Те 1921. године  др Панта Костић постаје управник Окружне болнице у Врању. Он се залагао да Врање добије организованију и већу болницу која би задовољила потребе становништва овог краја. Тако је 1929. године успео да издејствује да Врање за потребе болнице добије Декерову бараку и тиме је формирана нова болница у Сарајини. Ни ова билница није могла да задовољи потребе становниптва, а др Панта Костић умире 1933. године од пнеумоније.

Након смрти др Панте Костића место управника Окружне болнице преузела је др Станислава Симоновић Илић. Тада су први пут болесни од туберкулозе били хоспитализовани. Захваљујући њој обезбеђено је неколико постеља за болесне од туберкулозе. Др Станислава Симоновић је након Другог светског рата специјализирала педијатрију, али је у великој мери посветила пажњу гинекологији и акушерству.

Између два светска рата највише пажње у лечењу туберкулозе посветили су др Борислав Петровић и др Драгољуб Михајловић.

Дом народног здравља започео је рад у октобру 1928. године у Декеревој бараци у данашњој Улици кнеза Милоша. Први управник био је др Александар Константиновић – Папандопулос. Дом народног здравља постао је прва превентивна здравствена установа у овом крају. Од 10. септембра 1933. године управник Дома здравља је био др Тома Јовановић. За осам година колико је био на челу ове установе основао је прву клиничку и бактериолошку лабарторију, Анти-маларично одељење и Дечји диспанзер. У 1940. години Дом народног здравља имао је 6 одељења: Одељење за здравствену заштиту школске деце, Одељење за здравствену заштиту матере и деце, Одељење за антирабично цепљење, Антималарично одељење, Кожно одељење  и Бактериолошко одељење. Настојао је и да се отвори Антитуберкулозни диспанзер, међутим ратне прилике су омеле овај подухват.

Од 1936. године управник Окружне болнице био је др Антун Сасо. На његову иницијативу болница је из Декерових барака премештена у зидане зграде Американског дома за ратну сирочад. Др Сасо је био инзваредан интерниста.

Истакнути београдски трговац, по рођењу Врањанац, Јован Јовановић Лунга, а на иницијативу др Антуна Саса, др Станиславе Илић и др Драгољуба Михајловића, саградио је Хируршки павиљон у Врању. Павиљон је отворен 17. јула 1938. године и имао је двадесет болесничких кревета, једну операциону салу и посебну амбуланту. Шеф Хируршког одељења Бановинске болнице био је од 1937. године др Слободан Паламаревић. Радио је све врсте хируршких операција и био је најзаслужнији за развој и углед који је стекла хируршка делатносту Бановинској болници у Врању од 1937. до 1941. године.

За време Другог светског рата врањска болница је опустошена од стране бугарског окупатора. У току 1945. године приступило се интензивној обнови како болнице тако и Дома здравља у Врању. Најпре је отворено Дечје одељење. Први шеф била је др Ксенија Митровић –Аћимовић. Смештено је било у једној од зграда Американског дома. Затим је формирано Интерно одељење, које је такође било  смештено у згради Американског дома и ту је радило све до 1964. године. Оно је функционисало и као инфективно. Након отварања Дечјег и Интерног одељења, отворено је Гинеколошко-акушерско одељење, а такође је и хирургија била заступљена.

На иницијативу др Драгољуба Михајловића, као предратног борца против туберкулозе, 1945. године отворен је  Антитуберкулозни диспанзер у Декеревој бараци где је био Дом здравља. У то време је само АТД поседовао рендген апарат, да би 1950. године био набављен још један рендген апарат. Из Декерових барака диспанзер је премештен у згради Американског дома преко пута Интерног одељења, у коме је било 40 болесничких кревета. Од 1963. године АТД је у новој модерној згради и изузетно добро технички опремљен.

На челу Врањске болнице од 1946. до 1951. била је др Станислава Илић Гочобанка, а од 1951.  до 1954. године  др Александар Стајић, интерниста.

Од 1954. до 1958. године на челу Опште среске болнице је др Милан Поповић, дерматовенеролог, који је формирао Дерматовенерлошко одељење које је било укинуто после његовог одласка из Врања.

Неуропсихијатарско одељење основано је 1964. године и било је смештено у старој згради Интерног одељења. Шеф одељења био је др Александар Митревски.

Радиологија Опште болнице у Врању је почела са радом 1964. године и то у новоизграђеној згради Интерног одељења. Први специјалиста радиолог био је Велимир Брзаковић.

Нова зграда Дечјег одељења саграђена је 1969. године одмах поред новог здања Интерног одељења.

Октобра 1958. године отворено је Оториноларинголошко одељење са 20 кревета. Ово дељење је радило само 2 године, и тек 1971. године је поново формирано у згради некадашњег Дечјег одељења, а од 1983. године се одељење налазило у адаптираној згради старог Дома здравља изграђеној 1970. године.

Нова одељења и то: Ортопедско, Уролошко и Очно отворена су 1973. године.

Инфективно одељење саграђено је 1975. године на иницијативу др Марије Костић, а у тој згради смештено је и Грудно одељење, док је  Гинеколошко-акушерско одељење завршено 1980. године.

Модерна биохемијска лабараторија у Врању отворена је 1964. године, а те године је установљена и модерна апотека смештена у сутурену нове зграде Интерног одељења."

Подаци за овај текст су узети из књиге Болница у Врању, аутора др Вукашина Антића.

 

 На крају, подсећамо на део о историји медицине, код нас у Србији.

Ако нас историја медицине може нечему научити онда је то перменентна потреба човека да схвати, имитира, примени и мења своја сазнања о методама лечења.

"Заслуге за оснивање српске средњевековне медицине, као и за оснивање првих болница у манастирима, Хиландару 1191. године и Студеници 1208. године, припадају  Светом Сави." 

"!784.године пак, основана je Земунска болница (данашњи Клинички центар Земун) која се узима за најстарију  у Србији, а неки кажу и на Балкану."

Оно чему нас историја медицине такође учи јесте да медицину чине пре свега људи, доктори који не ретко, уграђују своје животе у њу и њен напредак.

"Један од кључних тренутака за развој Земунске болнице био је долазак доктора Војислава Суботића 1884. године. Његовим доласком „наступа ново доба Градске болнице" која „постаје савремено лечилиште", пише на сајту Земунске болнице. Тада је, како се наводи, болничка кухиња претворена у операциону салу и почели су његови први хируршки захвати. Суботић је медицинске студије почео у Бечу - које је прекидао да би као добровољац учествовао у српско-турском рату 1876. године - а потом и у Паризу. Доктор медицине постао је 1881. године у Бечу, када је имао само 22 године. Шест година касније, у Земунској болници, Суботић четврти у свету оперише цисту панкреаса."

Ако кренемо јужније и даље на путу кроз историју медицине долазимо до врло важног податка да је окружна болница у Нишу и у Врању основана исте 1881. године.

"При ослобађању Ниша од Турака 11. јануара 1878. године затечене су две војне болнице: крај Ћеле Kуле и на лесковачком друму, и Ислахана, цивилна установа која није претеча Окружне болнице. Најпре је у Нишу формирана Војна болница 1878. године, а 17. јула 1881. године основана је и Окружна болница. Први управник Окружне болнице био је Антон Зајичек - он је уједно и први дипломирани лекар Ниша. Окружна болница налазила се на левој обали Нишаве, у приватној кући."

https://www.domzdravljanis.co.rs/o-nama/istorijat-zdravstva-u-srbiji/

 

 

 

 

 

             

 

Newsletter

Да ли желите да примате вести са нашег сајта на Ваш маил

Контактирајте нас

 

ЗДРАВСТВЕНИ ЦЕНТАР ВРАЊЕ
Ј.Ј.Лунге 1
Врање, 17500


    Телефон : +381 17 421 550

 

zcvranje@verat.net